Zoran Vukmanov

Ranac na leđa i put pod noge

2019. godina, utisci

Pri samom kraju 2019. godine, kraju koji je ujedno i kraj druge godine postojanja i rada udruženja Poželli želju osvrćem se na ono što je bilo u proteklih 365 dana. Neki najimpresivniji utisci po mom izboru bili bi:

5. mesto – Milenkova akcija na Fruškoj gori, sa 92 učesnika smeštenih u velikom i malom busu i tri automobila bila je to u tom momentu najmasovnija akcija van Subotice. Srećom koncept je bio takav da smo se od početka podelili u dve grupe, jaču i bržu vodio je Milenko, sporiju sam vodio ja. Prilično zahtevna staza o kojoj iskreno nisam mnogo razmišljao sve dok nismo sa Kobilice krenuli nadole strmom stazom ka Dumbovačkom vodopadu. Bilo je klizanja, proklizavanja, okretanja i padanja, srećom bez posledica ali je ta akcija mnogima bila ono što im je nedostajalo da se definitivno opredele da budu redovni učesnici akcija u organizaciji ovog udruženja. Bio je to jedan od onih dana koji se ne zaboravljaju tek tako.

4. mesto – 2. SU trek & trail u okviru 6. Memorijala Mihajlo Kampoš. Sa 442 registrovana učesnika, sa još 50-ak onih koji su samo došli i pešačili sa svima nama bila je to akcija koja je pokazala i dokazala zašto su neki rekordi u treking ligama u Vojvodini i Srbiji postavljeni u Subotici, to je moje mišljenje i na njega imam apsolutno pravo. Sakupiti 500 ljudi krajem novembra „čak“ u Subotici na manifestaciji kojom čuvamo uspomenu na čoveka koji više nije sa nama a bio je jedan od nas. Tačka. Ponosan na sve koji su dali doprinos i pomogli da se održi Su trek&trail.

3. mesto – akcija iznenađenja. Ideja mi je bila da jednom lepom i laganom akcijom još više motivišem članove pred 2. SU trek&trail. Akcija su najpre zamislio na jednoj lokaciji, posle sam pronašao jednu drugu koja mi se mnogo više dopala iz razloga što na njoj nisam bio pa sam smatrao da će i za mene biti iznenađujuća. Kada sam sve pripremne radove oko akcije završio shvatio sam da ću sa oko 100 prijavljenih imati možda problem da prođem tom stazom pa sam brže bolje osmislio jednu novu opciju, nešto lakšu i pristupačniju za tako veliku grupu u kojoj samo ja znam gde se ide. Sticajem okolnosti našao sam se u prilici da nedelju dana pre akcije odem u Mionicu i istražim stazu, neki delovi mi se nisu dopali pa sam ponovo bio prinuđen na korekcije. Konačan plan je bio da startujemo u Banji Vrujci pa preko obronaka Suvobora dođemo do domaćinstva Petrović i parka prirode Ribnica i dalje asfaltnim putem akciju završimo u Mionici. Sve je bilo sjajno, 93 učesnika sa velikim zadovoljstvom je upoznalo još jedan lep predeo u zapadnoj Srbiji.

2. mesto – Balaton. Mesto kome se uvek rado vraćam. Ove godine sa 46 učesnika i konceptom da prvi dan samostalno pešačimo nekim stazama „Plavog Balatona“ a da drugi dan učestvujemo na akciji „Plavi Badačonj“ koja je po prvi put organizuje. Iako je bilo nekih nepredviđenih detalja u ta dva dana ja sa ove akcije nosim samo lepe uspomene. Balaton će i dalje za mene ostati jedna od onih destinacija na koju ću se opet rado vratiti čim mi se ukaže prilika.

1 mesto – Borski Stol, Veliki Krš i Malinik. Jedna od ostvarenih želja u ovoj godini. Planine o kojima sam maštao godinama. Akcija na kojoj nisam bio glavni vodič pa mi je valjda zato i na prvom mestu u ovoj godini. Dejan je sve osmislio, moje je bilo samo da povedem slabiju grupu prvog dana samo na Borski Stol (iz tog razloga mi je Veliki krš ostao neostvaren san) i drugi dan da povedem grupu do vidikovaca na Zlotski kanjon (uskraćen za uspon na vrh Malinika, no s obzirom na veliku vrućinu ni ne žalim mnogo). Uživanje je bilo maksimalno, dva i po dana bez obaveza, jer obaveza vođenja „slabije“ grupe je bilo sve samo na obaveza, bilo je pravo uživanje. Zahvaljujući Dejanu i u septembru sam imao novu priliku za slično uživanje, ovaj put na Suvoj planini ali s obzirom da sam tamo pre bio mnogo puta taj vikend nisam uvrstio u top 5 ove godine.

Utisak godine 2018

Godina 2018. se približila samom kraju. Godinu 2018. bih mogao pamtiti po mnogo čemu, ipak pamtiću je po narandžastoj boji udruženja koje je osnovano na samom početku godine, udruženju Poželi želju.

O razlozima nastanka udruženja odnosno prestanka planinarske karijere ne bih mnogo, dosta toga se već zna, a i sam sam ostavio ono što je bilo iza sebe a okrenuo se onom što se nalazi ispred mene. 

Koliko je osnovanje udruženja donelo lepih trenutaka isto toliko, ako ne i više, bilo je mučnih i teških momenata u prvim mesecima ove godine. No, kao što rekoh, okrenuo sam se onom što je ispred mene a sve ono i sve one koji su bili uzročnici ružnih momenata zaboravio. Ako ništa drugo shvatio sam ko je kakav čovek.

Od 10. januara kada smo se okupili nas osmoro da popričamo o osnivanju jednog udruženja koje bi bilo ono što bi nama koji smo imali nešto drugačiji pogled na stvari oko nas, pa do današnjeg dana stvari su se odvijale i razvijale gotovo neverovatnim tokom.

IMG_20180520_121919

Svestan sam bio svog značaja u radu planinarskog kluba u prethodnih 15 godina, svestan činjenica da su mnogi članovi bili učesnici isključivo akcija koje sam ja organizovao, ipak nisam verovao da će moja inicijativa za osnivanje udruženja pobuditi toliku pažnju i da će se stvari odvijati na ovakav način.

Ako veliko interesovanje za prvo predstavljanje udruženja mogu pripisati radoznalosti i znatiželji kako onih koji su hteli postati članovi tako i onima koji su došli samo da vide ko je sve to došao, ko potpisao pristupnicu, ko je koga još sa sobom poveo, ako interesovanje za Bartinu i Seksard mogu pripisati sada već nekoj vrsti tradicije odlaska u Mađarsku na kuvano vino i pešačenje lepim predelima u post novogodišnjem ambijentu, onda je sve ono što se posle desilo ipak bilo veliko iznenađenje za mene.

Broj članova je vrlo brzo premašio sto, akcije su se nizale jedna za drugom, broj učesnika na njima je ponekada bio neverovatno veliki, sve je pomalo ličilo na bajku, bar meni, koji sam uvek oprezan i možda pomalo skromniji nego što bih trebao biti.

Sastanci upravnog i nadzornog odbora, jer prećutno svi smo mi u istom košu iako statutarno imamo različitu ulogu, više su ličili na druženja u nekom kafiću ili neku sedeljku u nečijem domu. Razumevanje, podrška, zajednički napor da se stvari usmere na pravi put su još više ojačale poziciju udruženja pa su akcije znale biti rasprodate i mesecima unapred. Sastanci sa članstvom su periodično imali edukativni karakter, nekada radni, nikada smaračko napadni pa je i broj prisutnih uvek bio tu negde oko pune sale MZ Dudova šuma sa kojom smo lako postigli dogovor oko korišćenja sale za naše potrebe.

Teško je izdvojiti od svih aktivnosti onu koja je na mene ostavila najjači utisak ali ako bih morao onda bih svojevrsnu top listu skrojio na sledeći način:

5. mesto: Ne prljaj, nemaš izgovor (radna akcija čišćenja Subotičke peščare povodom Dana planete zemlje 22. aprila sa oko 160 učesnika)

4. mesto: Severnobanatska tura (zbog uboda pčela, kiše kao iz kabla i muzeja Žeravica, akcija sa 59 učesnika)

3. mesto: Petak 13-ti (sa 97 učesnika, samo zato jer je sunce zašlo baš kada je trebalo)

2. mesto: Memorijal Mihajlo Kampoš (sa 250 učesnika, jer smo pokazali da se sećanje na jednog od nas nikada ne sme staviti u drugi plan)

i naravno 1. mesto: Rtanj i Južni Kučaj jer odavno nisam vodio grupu koja je bila toliko puna pozitivnih utisaka da mi je to bilo nestvarno, jer smo se svi popeli na vrh planine, jer smo mogli ostati bez čistača a ipak nismo.

Naravno sve su aktivnosti bile izuzetne, sa velikim brojem učesnika, pozitivnom atmosferom kakva se samo poželeti može.

Godisnje aktivnosti

Ostalo je još mnogo toga što nije stalo u ovu godinu, nešto nismo stigli, nešto nismo mogli, možda ponešto nismo ni znali. Znam samo da sam posle dugo, dugo vremena ponovo dobio inspiraciju i motivaciju, da sam okružen iskrenim i poštenim ljudima pa će i realizacija do sada nerealizovanih ideja biti lakše ostvariva.

IMG-878fe29702d1d1d9932e2b22de0db162-V

Svima koji su bili u narandžastom ove godine želim srećnu i uspešnu narednu, novu, 2019. godinu.

SU(botički) trek&trail u Su(botu) 24.11. na 24 km i na 11 km

Da, iako sam rekao da ovde više neću pisati, ipak su se stvari promenile. Nove okolnosti dovele su i do novih načina beleženja mojih avantura u oblasti planinarenja, pešačenja, trekinga i drugih aktivnih boravaka u prirodi pa sam ih najčešće beležio na sajtu pozelizelju.org.rs ili nekada na svom profilu na sajtu wikiloc. Ipak, jedan događaj me je naterao da napišem svoje viđenje ovde, na svom blogu, ne želeći da iznoseći svoje lične impresije na neki način zloupotrebim sajt udruženja gde se obično (mada sve ređe) oglašavam.

logo.jpg

Dakle motiv za novi tekst našao sam u 5. Memorijalu Mihajlo Kampoš, od ove godine u organizaciji Udruženja Poželi želju na čijem sam čelu i čiji sam osnivač. Memorijal je od ove godine dobio i novu dimenziju, samim tim i novo ime, Su trek&trail, treking i trail su odvojeni, baš onako kako ih ja i doživljavam i kako bi (valjda) i trebalo da bude.

ALX_7844_highlights.jpg

Elem, da se vratim na temu memorijala. Nakon prošlogodišnjeg, koji je bio najmasovnije treking kolo u istoriji trekinga u Srbiji, i još uvek je, i kojeg sam organizovao u dosta teškim okolnostima, kako privatnim tako i onim drugim, klupskim, u atmosferi koja mi nije ulivala poverenje, odlučio sam da to bude poslednje zvanično kolo treking lige u Subotici na kome ću ja ispred kluba čiji sam bio član, biti na čelu organizacionog odbora.

ALX_7767_highlights.jpg

Možda nisam shvaćen dovoljno ozbiljno, možda su bili neki drugi razlozi za neshvatanje moje odluke, no, ja sam bio siguran da nazad nema i da ću u prvim danima 2018. godine krenuti nekim drugim putem. Rezultat neshvatanja moje odluke doveo je do toga da se u kalendaru VTL za 2018. godinu ne nađe kolo u Subotičkoj peščari.

46742227_2411623552188270_5055417626855997440_n.jpg

Od sredine januara ozvaničen je rad udruženja ljubitelja prirode Poželi želju u čijim programskim ciljevima je prioritetna aktivnost aktivan boravak u prirodi uz napomenu da smo se opredelili za rekreativne a ne takmičarske discipline kao prioritete.

46778414_2411625175521441_9186010636037914624_n

Pošto su dani koji su nadolazili doneli za mene neke razočaravajuće stvari, shvativši da ove godine u kalendaru neće biti zvaničnog kola treking lige u Subotici, što sam iskreno smatrao najvećim propustom svih onih koji su mogli to da promene, nije mi preostalo ništa drugo nego da pokušam naći rešenje i nastaviti tradiciju organizovanja Memorijala Mihajlo Kampoš na način koji će biti dovoljno sličan a opet dovoljno različit od onoga što rade drugi i što sam radio i ja sam.

46742269_2411668655517093_3020001856135888896_o.jpg

Kockice su se lagano slagale u jednu novu priču, krenulo se sa odabirom strateškog partnera, izbor je pao na Nikolu Minića, predsednika sportskog udruženja Balkanska trkačka liga, čoveka kome verujem a znam da i on veruje meni i u ono što ja radim. Na njegov predlog odabran je datum 24.11.2018. i usklađena dužina staza po ideji koja mi se sama nametnula dok sam se vraćao autobusom iz Beograda, na 24 km i 11 km kao cifre iz datuma kada se trka održava, kao i na cifre iz pozivnih brojeva gradova odakle Nikola i ja potičemo. Sledeći korak je bio trasirati stazu, dobiti dozvole od Vojvodina šuma i od Palić Ludaša i krenuti u kampanju.

46752304_2411629372187688_8341990888825683968_n.jpg

Kada su pripremni radovi dobri onda i sve ostalo ide kao po loju, gotovo neosetno stavku po stavku smo rešavali jednu za drugom. Delili smo flajere na svim srodnim manifestacijama, krenuli u fejsbuk kampanju, osmislili koncept cele akcije, počeli sa kupovinom stvari koje su nam nedostajale (a nedostajalo nam je skoro sve), otvorili prijave i polako pripreme privodili kraju. Moram da napomenem da sam iako sa pozavidnim iskustvom u organizaciji imao osećaj kao da sam ponovo na početku, kao da će mi ovaj memorijal biti prvi koji organizujem. Možda je to i dobar osećaj, morao sam da se više angažujem i posvetim svemu što će doprineti uspešnoj organizaciji manifestacije.

46798834_326279604868575_4132947544613322752_n.jpg

Preko 150 prijavljenih obećavalo je da će broj učesnika nadmašiti 200 što nam je nekako i bilo očekivanje. Za toliko smo se i pripremili, 220 finišerskih medalja iz Prošićeve radionice bilo je spremljeno da završi na grudima onih koji sa uspehom pređu neku od pripremljenih staza. Za kontrolne tačke smo obezbedili sve što na ovakvim trkama treba, od vode i voća pa preko slanih i slatkih poslastica do stvari koje se manje više samo kod nas mogu naći u ponudi, poput energetskih bombica sačinjenih od žita sa šlagom, pa čajevi sa i bez šećera i limuna, sa i bez ruma. sokova, zaista za svakoga ponešto. Uz osmehe na licima i dobro raspoloženje delovalo je da će sve zaista proći kako treba što se i desilo.

46516550_1157563884397981_7132911600196911104_o.jpg

211 učesnika je završilo jednu od staza, što u pešačkoj, Su trek varijanti, što u trkačkoj, SU trail opciji. Možda su vremenske prilike odvratile neke od učesnika, ali bez obzira na sve zadovoljstvo je bilo vidljivo na svim licima, kako učesnika tako i organizatora. Za mene lično najvažnije od svega je bilo da smo nastavili tradiciju obeležavanja sećanja na jednog od nas, na Mihajla koga više nema sa nama ali će nastaviti da bude tu u našim mislima svake godine kada budemo organizovali memorijal. Zahvalnost dugujemo i njegovoj porodici koja nas je podržala i ove godine i svojim prisustvom uveličala manifestaciju.

46768388_2411629505521008_1302090387426377728_n.jpg

Zahvaljujući Nikolinoj tehnologiji imali smo uslove kakve do sada nismo imali, startnu kapiju sa satom za merenje vremena, automatsku obradu rezultata u trenutnom vremenu i postavljanje na sajt, tako da smo svi mogli da pratimo rezultate u „live score“ varijanti. Na sve to dodali smo i bolje uslove za dežuranje na kontrolnim tačkama u vidu tendi sa zatvorenim stranicama koje su štitile kontorlore od padavina i vetra, odličan ambijent u sali MZ Makova sedmica, salu za sedenje preko 100 ljudi, naravno sa grejanjem, odlične, perfektne članove udruženja koji su se prihvatili obaveza u svim segmentima organizacije (prijave, izdavanje startnih paketa, kuhinja, kontrolne tačke, razvoženje, fotografisanje i snimanje, obezbeđenje ulice i svega drugog što je dovelo do toga da posle akcije nisam naišao ni na jedan negativan komentar.

IMG_20181124_115450.jpg

Ponosan sam na sve koji su dali svoj doprinos da ovaj Memorijal Mihajlo Kampoš bude ovakav kakav je bio, gotovo besprekoran. Srećan što smo uspeli da sačuvamo i održimo tradiciju, još srećniji što smo sve ovo uradili na zavidnom nivou postavljajući neke nove standarde (izbor startnih paketa, trail trka sa drugačijom kontrolom prolaska učesnika zadatom trasom, razdvajanje trek i trail staza i slično) što mene samo dodatno motiviše da se sa ovim ne stane nego dogodine nastavi tu gde smo ove godine zastali. U nadi da ćemo realizovati još neke ideje, kojih ima, završavam ovaj tekst na mom blogu koji će svakako nastaviti da živi kada god se za pisanje ukaže neka nova prilika.

IMG_20181124_131756.jpg

Post Navigation